Ћирилица, духовно богатство које нестаје

Већина стручњака сматра да главни узрок занемаривања ћирилице нису савремене технологије или притисци, већ српски немар

Да ли је све неизвеснија будућност српског традиционалног писма последица свеприсуства модерне технологије, или је, ипак, главни узрок одумирања ћирилице незаинтересованост дела наше јавности за ову проблематику?

У савременом свету, посредством модерне технологије, границе нестају и ствара се утисак да живимо у једном глобалном селу. Но, у том „селу“ постоји мноштво народа који љубоморно чувају свој национални идентитет, своју културу, традицију, језик и, следствено томе, своје писмо. Међу тим бројним народима који се не одричу свог идентитета, постоји један коме изгледа није претерано стало до своје традиције, језика, а посебно писма. И док су Грци, Бугари, Руси, Кинези, Арапи, Јевреји… поносни на свој језик и писмо, дотле један део српског народа наставља вишегодишњу деградацију српске ћирилице као да жели да она потпуно ишчезне.

Вредност ћирилице не почива само на њеној функционалној основи, као писма које у великој мери одговара нашем фонолошком систему. Ћирилица је, пре свега, симбол нашег духовног богатства. Њено потискивање је започето још 1918. године, а до врхунца доведено током Брозове владавине, када је ћирилица била обележена као симбол српског предратног грађанског друштва и православне Цркве, и представљана као главно обележје наводног српског национализма који је требало спречити зарад државног јединства. Стога је, под окриљем јединства, народу наметнута латиница поред које, услед небриге и непостојања самосвести у делу нашег народа, ћирилица полако ишчезава. Ћирилица, као темељ српског бића, постала је, нажалост, угрожена на свом исконском огњишту. Србија и њен главни град Београд скоро су потпуно полатињени. Латиница је окупирала све просторе, од обичних саобраћајних знакова, до дневне штампе и телевизије. Чак је и реклама за киселу воду „Књаз Милош„ написана латиницом. Заправо, ретко се могу наћи рекламе на ћирилици. Латиница је свуда. Када пролазите централним београдским улицама, посебно Кнез Михајловом, имена фирми, кафића, продавница исписани су латиницом. Међу тим мноштвом латинично исписаних назива, може се запазити по која стара занатска радња која, и поред оштре конкуренције, одолева свеопштем тренду латинштине.

Развитак информатичког друштва потпомогао је овом тренду. Непостојање целовите државне стратегије у претходном периоду (а као последице тога ни могућности избора за домаће кориснике) довело је до доминације латинице. Међутим, ако је некада и постојао проблем, данас он није техничке природе, нити су повици о томе да ћирилица није згодна за рад на рачунару основани. По оцени домаћих стручњака који се залажу за очување српског писма, савремене технологије пружају још већу погодност за употребу ћирилице у односу на предрачунарску еру. Још 1990. године, професор Србислав Букумировић је направио први програм на ћириличном писму, за аутоматизацију библиотечког пословања, док је 1994. иницирао и први скуп чија је тема била рачунарска примена ћирилице. Од тада је на ову тему одржан велики број трибина, и већина стручњака сматра да главни узрок занемаривања ћирилице нису савремене технологије или притисци, већ српски немар.

Иако су, гледајући бројчано, српски сајтови у порасту, број оних на српској ћирилици је процентуално много мањи у односу на оне уређене на латиници. Тек се у септембру 1997. појавио први српски тзв. стандардизовани ћирилични сајт. У нешто већем броју српски ћирилични сајтови почели су да се појављују 1998. када су такве сајтове отворили Епархија рашко-призренска, електронска библиотека српске културе Пројекат Растко, и Српска Православна Црква. Наредне године појавила су се још три велика ћирилична сајта: историјске свеске Српско наслеђе, сајт посвећен историји и традицији Црне Горе; Српска земља Црна Гора и електронско издање Душановог законика, док је своју ћириличну верзију сајта добио и Њ.К.В. Престолонаследник Александар Карађорђевић.

Данас је ситуација знатно квантитативно боља. Наиме, према статистици из прошле године, број српских сајтова је за свега две године порастао на 65 000. То је свакако за похвалу, али само по питању броја. Необјашњиво је да поједине домаће дневне новине, чији је назив написан ћирилицом, своје сајтове уређују на латиници. Генерално, коришћење ћирилице на рачунарима морало би да буде веће, јер будућност српског писма зависи и од тога колико ће бити примењено у модерним технологијама. Писмо које не пронађе своје место на интернету, засигурно је осуђено на одумирање. А стање на интернету јасно очитава стање у српском народу: апсолутну незаинтересованост дела јавности за српство и народно сећање.

Ни у култури и образовању није боља ситуација. Савремена литература се у већини штампа латиницом, иако се многе српске књиге штампане латиницом сврставају у корпус хрватског издаваштва. По питању штампања факултетских уџбеника једини изузетак, одскора, постоји на Правном факултету. Наиме, Комисија за уџбенике Правног факултета у Београду усвојила је Правилник о уџбеницима, који предвиђа да се уџбеници штампају на ћирилици, с обзиром на то да су високошколске установе дужне да, у поступку реформисања наставе у складу с принципима Болоњске декларације, усвоје стандарде у писању уџбеника.

Сведоци смо све већег присуства не само латинице, већ и енглеског језика у свакодневном животу. На све стране су натписи „схоп“, „сторе“, „фасхион“, „сале“. Онај ко је имао прилике да посети рецимо Украјину или Бугарску, могао је да запази да су скоро сви натписи на продавницама, клубовима итд. на њиховом писму. Зашто не бисмо следили пример Француске? Требало би се угледати и на Словенију, у којој држава материјално стимулише предузећа чији су натписи на словеначком језику. Међутим, код нас, не само да су натписи на латиници, већ се уместо српских израза у свакодневном говору прибегава енглеским речима, као што су лидершип, бренд, фешн… Чини се као да је постало срамота говорити српским језиком и писати српским писмом.

Све су гласнији повици да је ћирилица старомодна и примитивна. Аверзија према свему српском толико је велика да постоје људи који на све начине покушавају да понизе оне који се залажу за очување српског језика и ћирилице, те их називају разноразним погрдним именима и сврставају у некакве екстреме. Испада да је инсистирање на „одбрани ћирилице“ национализам, а не природна тежња да се очува свој идентитет и национално писмо. Чак се на интернету могу пронаћи сајтови са текстовима у којима се, наводно аргументовано, оспорава ћирилица као особеност српског националног бића. Ти „душебрижници“ нам говоре да у врлом новом свету ћирилица представља само камен о врату, те да је се треба „решити“ зарад неке тамо светле будућности. Неки наши лингвисти би, пак, да усавршавају латиницу, те измишљају нова латинична слова у тежњи да је прилагоде потребама српског језика. Други тврде да се ни у Европу не може са ћирилицом. Што је апсолутно неосновано, с обзиром на то да се бугарска Влада изборила да јединствена европска монета, поред латинице и грчког алфабета, буде написана и ћирилицом, и то онако како се пише на бугарском, тако да ће назив јединствене европске валуте у свим преводима докумената Европске уније на бугарски језик бити „евро“, а не „еуро“. То уједно значи и да ће све земље у којима се користи ћирилица моћи да користе облик „евро“ кад буду улазиле у ЕУ.

Евидентно да постојање два писма само доводи до даље поделе српског народа. У овом случају, на латиничаре и ћириличаре. Требало би напоменути да овде није реч о прогону латинице, већ о настојању да се спречи да исконско српско писмо буде протерано из своје постојбине. Наравно, не може се пренебрегнути чињеница да вера и писмо чине нераскидиву целину. Ћирилица је одувек била везана за православну веру, а латиница за римокатоличанство. Ћирилица је писмо којим се српски народ служи још од 10. века. Најстарији ћирилчки споменик, Самуилов натпис из 993. године, нађен је у Македонији, а најлепши ћирилични рукопис је свакако Мирослављево Јеванђеље. Од тада до данас, она је прошла кроз неколико фаза. Све до реформи до 19 века, за њу није у потпуности важило правило једно слово – један глас. У том периоду, ћирилица је имала и више од 40 слова. Вук Караџић је избацио све знакове који нису имали одговарајуће гласове и увео слова: ј, љ, њ, ч, џ, ђ. Вуковом реформом српска ћирилица је постала јединствена по томе што омогућава да се са 30 слова задовољи начело „један глас – једно слово“. Стога се ћирилица, као вековно писмо српског народа, мора заштитити, и то не да бисмо се разликовали од других, већ да бисмо сачували традицију и идентитет. Не смемо заборавити да су на ћирилици настала и сва значајна дела наше књижевности, историјски документи, верска литература.

Нико од Срба не тражи да се одрекну свог писма, нити је то гаранција за неку бољу будућност. Уколико се оваква негативна селекција ћирилице настави, Срби ће XXII век дочекати без свог традиционалног и националног писма. Стога је потребна једна свеобухватна стратегија и ангажовање свих државних и националних институција, али и невладиног сектора. Један од примера рада невладиног сектора је Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“, која организује предавања, трибине, научне скупове посвећене српском писму и упозорава државне органе и институције на неизвесну будућност ћирилице.

Удружење „Ћирилица“ је објавило бројне књиге које на веродостојан начин показују да српско писмо све брже нестаје, а одговорили су и на питања зашто се то и како догађа, ко је за то највећи кривац и које су последице од потпуног губљења ћирилице из српског језика. Такође, они су заслужни и за одржавање манифестације под називом „Недеља ћирилице“, у оквиру које је, поред предавања из историје ћирилице, организована и трибина на тему „Интернет и ћирилица“.

Имајући у виду стање српског духа, на првом месту неопходан је један свеобухватни процес освешћивања, а у оквиру њега и поновног упознавања нашег народа са ћирилицом и њеној важности као особености српског културног бића. У супротном, извесно је да ће српски народ изгубити једно од најосновнијих обележја сопственог идентитета.

Ауторка: Јелена Грбић
Извор: Православље

Advertisements
Овај унос је објављен под Друштво, Култура, Религија/Православље и означен са , , , , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s