Нека буде борба непрестана, и племе наше неће умрети!

„Ко је Србин и српскога рода, и од српске крви и колена!…“

У страшним, мучним часима народнога слома, кад светлости не би на видику целом, како би рекао песник, у данима када су падале западне српске крајине, у августу 1995. године, у Београду је у тишини и без нарочите добродошлице изашла из штампе књига новинара и етнолога Радована Томашевића с необичним насловом „Не бој се, народићу мој“ и поднаслов „Срби у пророчанствима“.

То претресање нашег видовњачког наслеђа од Косова наовамо, то поновно ишчитавање старих порука и предсказања, и ауторов покушај да се на том темељу одреди према најновијем рату, требало је да послужи и као охрабрење нашем збуњеном и поколебаном народу, изражавајући тако логично и лако разумљиво уверење да још није дошао крај, да ће још бити времена, и живота и историје, па и ратова и мегдана… Али, како се у тим тренуцима многима чинило да охрабривање поражених нема никаквог смисла, издавач се одлучио да књигу тако рећи задржи у магацину. Продавана је у једној јединој продавници, без препорука и рекламе, а неко време је чак и одатле била повучена. Тако је ова занимљива прича о једном не баш неважном делу духовног наслеђа нашег народа, остала и до данас изван читалачког видокруга.

На овом месту читате делове из књиге „Не бој се, народићу мој“ делове поглавља „Ждралови и ждраловићи“ и „Косовски крст“, објављене у Српском наслеђу, 1998. године, у којима аутор разматра српску специфичну народну филозофију опстанка, као вечите, непрестане борбе, а у којима се као у огледалу одсликава држање данашњих Срба у протеклом подмуклом и прљавом рату: колико су се држали старих опредељења и завета, а колико су изневерили сами себе…

Срби имају и сопствену веома стару пророчну традицију која говори „шта ће с нама бити до пошљетка“, то јест, до престанка времена, до Страшнога суда и другог Христовог доласка на свет. Она је почела настајати одмах после косовског пораза 1389. године и, наравно, у вези са њим.

Видовданска дилема била је страшна и свеобухватна. Не само витешка: ко је вера, а ко невера? Нити само мистична: коме се царству приволети – или земаљскоме, или небескоме? Него и судбинска: хоће ли српски народ уопште имати будућности, пошто је готово сва његова снага у једноме дану сатрвена и на крвавоме пољу покошена?

Честити кнез је унапред знао да је битка одсудна, па је у бој позвао све Србе, без изузетка!

Ко је Србин и српскога рода, и од српске крви и колена!…

Па чак бацио и тешко проклетство на све који се не буду одазвали. Ах „о чуда божијих судбина“, како остаде записано на мраморном стубу на Косову, „добри пастир и вођа мудро приводи умне јагањце да у Христу добро сврше и венац мучеништва приме, и постану учесници вишње славе…“

После страшне битке, нада у сопствене снаге и реалне шансе никако није могла бити велика, али народ ју је прихватио колико год да је била.

„Иако су одлетјели ждрали,

Остали су тићи ждраловићи,

Којино ће борбу наставити:

– Племе наше умријети неће!“

Тако је формулисано прво посткосовско пророчанство, у духу народне епике и витешке традиције, кроз које ће се потом вековима исказивати и потврђивати целокупна српска видовитост. Нека буде борба непрестана, и племе наше неће умрети!

Као што се види, оно није потекло из тајних, окултних свера, те и није фаталистичко. Оно је проистекло из дубоке народне вере, сагласне с православном догматиком исветоотачком традицијом, да је свака људска судбина истовремено плод и Божије промисли и људског свесног, слободног делања и прегалаштва. Према начелу којег се Срби држе и у великим народним пословима и у обичном свакодневном раду – да „прегаоцу Бог помаже„.

Сва потоња српска историја протицаће у знаку тог завета и опредељења. Срби никада неће пристати на ропство, осим као на привремено стање, и зато ће водити борбу непрестану, устајати на оружје кад год би се указала и најмања нада на успех, прихватити све позиве далеких Немаца и превртљивих и себичних Млечића, одлазити у полуслободну Каравлашку и Карабогданску (Влашку и Молдавију), да би отуда са својим великим четама ратовали против дин-душмана (непријатеља своје вере) и стизало до под зидине Цариграда, као, рецимо, Новак Дебељак, Старина Новак наших, а славни Баба Новак румунских јуначких песама. Покретали се на далеке сеобе, носећи са собом мошти својих светитеља и књиге своје староставне, или цароставне, које нису с лакоћом читали ни разумели, али су дубоко веровали да је у њима српска судбина записана – да ће Срби на крају победити и поново створити своје царство.

Велики Његош је тај српски синдром, како би се данас рекло, преточио у генијалне стихове, сажимајући у маломе броју речи српске идеале, надања, веру, судбину и будућност:

„Треба служит’ чести иимену:
Нека буде борба непрестана!
Нека буде што бити не може –
Нек ад прождре, покоси сатана!
На гробљу ће изнићи цвијеће
За далеко неко покољење!“

Лако је разумети да је оваква српска традиција несагласна с оним мировњачким и миротворачким духом, који је данас овладао једним делом српске интелигенције и грађанства: по коме је свака борба узалудна и безизгледна, па и неправедна. Због чега у прошлим ратовим нећете ни видети српске патње, већ само патње српских нерпијатеља, а на видовњаштво и српску пророчку традицију гледати само као на текућу ратнохушкачку пропаганду..

Косовски бој

Одмах после Косовског боја почеће и у круговима српског племства, духовништва и грађанства да ничу пророчанства о српском васкрснућу и ослобођењу од агаренског ропства и насиља, а која су се ослањала на библијску и светоотачку хришћанску традицију. Можда прво између њих записаће деспот Стефан, син косовског великомученика Лазара, у пророчком списку који ће до нас доћи као „Мудрост и пророчанствије светога Стефана Лазаревића“.

То пророчанство, састављено од самих алегорија, тешко је разумљиво и до сада није озбиљније анализирано и тумачено. Њиме се несумњиво најављује пропаст турскога царства: „Вино ће се умножити, трап ће се развалити и у њему ће се удавити велики ждрабац!“ И обнова хришћанскога, царства, које ће наследити „убоги убожајши Јован“, који ће доћи да чува виноград (државу царство, Христово стадо).

И још је, изгледа, ту апострофирана и срамна улога западног хришћанства, које ће ометати ослободилачку борбу источнохришћанских народа, намећући им се као наводни заштитник. Јер, деспот Стефан каже да ће у виноград ући у вук, да га као бајаги чува, а у ствари: „Тешко теби, винограде, јер ћеш пострадати док берачи не дођу!“.

То доста личи на аустроугарски упад у Босну, којим ће бити ометена ликвидација вишевековне османске доминације у тој српској земљи и спречено санирање њених последица. А на вучје чување босанског винограда неодољиво подсећа и  улога УНПРОФОРА и НАТО-а, који су се такође свим силама упињали да сачувају османско наслеђе у Босни, али и данас на привремено окупираној, светој  српској земљи, Косову и Метохији.

Деспотови берачи винограда, војници генерала Младића, ослободили су стару српску Сребреницу, славни деспотов град, трг и рудник, где је деспот радо боравио, где је држао народне саборе, где је за свог наследника свечано прогласио сестрића Ђурђа Бранковића, а можда је баш ту и записао своје пророческое сказаније да ће се вино умножити, трап развалити и у њему удавити велики ждребац!
Постиђени вук, лажни чувар винограда, заарлукао је страшним ваздушним ударима по Србима
, само ако се Младићеви берачи буду усудили да уђу у Горажде, иако је и оно стари српски трг, са старом црквом једног другог Стефана, херцега од Светога Саве, где је и под Турцима, у XVI веку, радила једна од најстаријих српских штампарија.

Док је српска војска, предвођена младим кнежевима Стефаном и Вуком, 1402, године, путовала у Анадолију на далеко бојиште крај древне византијске Анкире, тадашње турске Ангоре, а садашње Анкаре где ће се сударити са хордама татарског хана Тимура, у Србији, у тишини манастира Љубостиње, смерна монахиња Јефимија, рођака, и дружбеница кнегиње Милице, бивша деспотица Јелена, ћерка цесара Војихне, а удовица деспота Јована Угљеше Мрњавчевића, господара Сера, везла је покров за живот кнеза Лазара, светог косовског великомученика.

На пурпурној свили, златном жицом, исписивала је похвалу светом кнезу коју је сама написала, предивну, знамениту „Похвалу кнезу Лазару„.

То је савршени образац молитве за српске војнике, увек, а гласи:

… Преклони колена Владици који те је овенчао, моли да вазљубљена ти чеда богоугодно проводе многолетни живот у добру, моли се да православна хришћанска вера неокрњена стоји у твоме отачеству, моли се да Бог победник даде победу вазљубљеним ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, над невидлјивим и видлјивим непријатељима, јер ако примимо помоћ од Бога, теби ћемо хвалу и захвалност одати. Сабери због својих сабеседника: јави Георгију, подигни Димитрија, убеди оба Теодора, узми са собом Меркурија и Прокопија, а не остави четрдесет севеастинских мученика, у чијем мучеништву војују чеда твоја вазљубљена, кнез Стефан и Вук, моли да им се даде од Бога помоћ; дођи, дакле, у помоћ нашу, ма где да јеси!…“

Пророчанства помињу и цара Михајла који ће са истока доћи са белом војском, ослободити Цариград, спасити Православље. Чак су и мученици пострадали у Јасеновцу, у својој муци, опседнути бунилом из којег су бежали из реланости, виђали страшне сцене борби војске цара Михајла који долази на коњу да спаси мученике. Неки су помислили да је цар Михајло Горбачов, међутим нама који живимо у данашње време јасо је колика је заблуда у питању.

У страшној бици, у пољу испред утврђене Ангоре, 28. јула те 1402. године, Срби су се борили као млади лавови, наступајући у савршеном реду, дисциплиновано, без халабуке, крвожедности и ратничких страсти. У судару две острашћене муслиманске војске, њих пет хиљада хришћанских пешака, коњаника и оклопника борили су се крепко, мушки и смирено, као прави небески ратници, изазивајући опште дивљење.

Кажу да је сам хан Тимур (Тамерлан), посматрајући битку са једног брежуљка, упитао ко су ти чудесни дервиши који се тако храбро и у савршеном реду боре, а један од саветника му одговорио да то нису никакви дервиши, већ хришћани, Срби.

Битка код Ангоре (данашња Анкара) одиграла се 28. јула 1402. године између Османлијских Турака под командом турског султана Бајазита I и Монгола под командом Тамерлана. На страни Турака се борила и српска војска под заповедништвом Стефана Лазаревића са око 5000 војника. Српски коњаници растерали су монголске стрелце на коњима и сударили се са монголском коњицом која је под силним налетом тешко оклопњених српских коњаника почела да попушта и да се повлачи. За њима је наступала српска пешадија. Према неким изворима брзина напредовања српске тешке коњице је била толика да је Бајазит у једном тренутку, уплашен да ће његово лево крило бити одсечено од главнине снага издао наредбу за њихово повлачење на положаје ближе центру турске војске.

Једино су Срби тога дана у Бајазитовој војсци били успешни и тукли непријатеља свуда на свом делу ратишта, док се турска муслиманска војска у крвожедном бунилу и неверству распадала и нестајала у ужасном покољу. Тада је кнез Стефан извео са стратишта своју војску неокрњену, повлачећи се лагано према западу, корак по корак, под борбом, и тукући своје прогонитеље. Једно место на том путу, каже војни историчар генерал Петар Томац, названо Срп гази (српски победник), сведочи и данас о тадашњој слави српског оружја.

Каква симболика у овом мутном времену обновљених паносманлијских претензија. Српски победник пред капијама Анкаре!“ – ускликнуо је јерменски песник Бабкен Симонијан, ватрени борац против пантурцизма, када је чуо ову причу током песничких сусрета „Слово љубве“ у Деспотовцу.

И као што је кротка монахиња Јефимија дала образац молитве за српске ратнике, одређујући духовне и моралне оквире свакој српској борби, тако је и млади кнез Стефан, потоњи српски деспот, песник, пророк и светитељ, у страшној бици код Ангоре, успоставио обрасце борбеног држања српских ратника, у складу са начелима светих небеских ратника и оца свога светог кнеза Лазара.

И једног и другог морају се држати српски војници, ако желе светао образ и победу увек, па и у овом мутном и невитешком времену.

Advertisements
Овај унос је објављен под Друштво, Историја, Косово и Метохија, Религија/Православље и означен са , , , , , , , , , , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s